Jedan sasvim običan tjedan

Ja jednostavno ne znam što bih vam rekla, što bih mislila i činila. 

Stop eating my sky

Nije da vam išta moram reći, ali nekako mi se čini da je moj recept bez popratne priče, k’o žena bez guzice. A kako god okrenem i koliko god ne željela stalno i konstantno kmečati, jednostavno nisam u stanju ispustiti drugačiji zvuk.
Kad smo se vratili s mora, muž je ustanovio da mu se rascvjetala unutarnja guma na autu. Imali smo milijun sreća i bili beskrajno zahvalni što nam to nije odlučila obznaniti na autocesti pri brzini recimo 140-160km/h.

O događanjima proteklog vikenda sam vas već izvjestila. To što je kućica poplavila smo već i nekako ćemo još, ako bude trebalo, sanirati, ali ja sam bila u totalnoj panici da se Sava u Zagrebu ne izlije. Odgovorni i meritorni neprestano izjavljuju da je sve pod kontrolom, što se glatko može okačiti mačku o rep. Da im daš dvije nacrtane kokoši da čuvaju, jednu bi pogubili, sasvim sigurno.

Imam relativno mali potkrovni stan, a u odnosu na stan prilično veliki podrum, pa sam u podrumu ugradila ormare, svu robu selim gore-dole i većina stvari koje ne koristim na dnevnoj osnovi uskladištena je u podrumu. Kako smo jako, jako blizu Save, da se prelila, piši kući propalo. Istovremeno je nad glavom visila opasnost prokišnjavanja krova. Ne bi mi bilo prvi put. Neponovljivo iskustvo i osjećaj, kad vam u snu kapne i zvekne nešto hladno i mokro po čelu.

U ponedjeljak ujutro mužev auto nije upalio, popravak je stajao više od sićuhnih 50-tak €.
Popodne istog dana Timna je, a još je pod nekakvom virozom, bila naručena na kontrolu kod ortodontice. Uredno smo se pojavile u zakazano vrijeme.

18.15h
U čekaonici žena s troje djece. Ne znam kad je ona bila naručena, ali ulazi u ordinaciju kad je doktorica otvorila vrata, (pritom nitko nije izašao), u moj termin.
S njom ulazi jedno dijete, drugo dvoje mlađih, djevojčice, prema mojoj procjeni svi već školske dobi, ostaju samnom i Timnom u čekaonici.
One i balon na napuhavanje. I igraju se.
Balon, kao i svi baloni, leti, pada, udara po svemu u prostoriji, uključivo i nas.
Onda se počinju svađati oko tog balona. Udaraju jedna o drugu, o balon, predmete i vrata u prostoriji, naravno i u nas.
Balon nesnosno škripi svaki put kad ga uhvate i počnu se za njega otimati.

18.25h
Izlazi treće dijete iz ordinacije. Pridružuje se igri balonom. On je dečko, stariji, sve gore navedeno se sad triplicira i pojačava.

18.35h
Moji živčeki lagano počinju titrati, ali se suzdržavam, pa djeca su u pitanju, dosadno je i meni, kako ne bi bilo njima. Mama za čitavo vrijeme niti jedan jedini put nije gurnula nos u čekaonicu i provjerila stanje, niti je, iako je morala čuti udarce o vrata, koliko god možda bilo neučinkovito, forme radi, upozorila djecu da čekaonica nije park ni igralište.

18.45h
Naslanjam, ( nepristojno, slažem se, ali ……. viša sila je u pitanju), uho na vrata ordinacije i čujem neobavezni razgovor između tri ženske osobe koje se tog časa u njoj nalaze. Ne znam čini li doktorica za to vrijeme išta drugo osim što ćaska, ali zapravo nije niti bitno, jer moj termin je bio pred više od pola sata.
Da mogu odigla bih skalp da se ispušem, kuham u sebi, žestoko.
Umjesto toga kucam, sestra otvara vrata i ja najmirnijim glasom, najpristojnije što sam mogla u datom trenutku, pitam, “Oprostite, jeste vi nas zaboravili?”
“Ne, ne”, sestra će, evo doktorica nešto piše, dečku treba vaditi zub. Pristojno klimnem, prihvaćam odgovor, pritom doduše mislim da dječak mora da je mutant morskog psa, koliko dugo doktorica piše uputstvo za vađenje zuba.
Djeca i dalje jure balon i jedno drugo po prostoriji.

18.55h
Meni  plaćeno parkiranje ističe u narednih 10-15 minuta, još nismo ni ušle u ordinaciju.

19.00h
Vrata se napokon otvaraju. Doktorica me strijelja pogledom i uvrijeđenim izrazom lica, ali ULAZIMO!.
“Dobar dan.”
“Dobar dan! , Znate”, doktorica će meni, “ja ne mogu ovako raditi. Vi na mene vršite pritisak. Nisam uspjela ni pogledati mlađe dijete.”
“?????  XO*?/&%”(/%$%$#JTPM!!!!!”
Onda me čula!
Vi nećete. Ne želim to ponavljati. Naručene smo 20.10. ponovo, ovaj put u 18.45h. Možda pomogne.

Jutros je moj kućni kompjuter zadnji put zapištao i umro.
Mužev je već u servisu, čekamo da nas majstor upozna s brojkama, pa da odlučimo što nam je dalje činiti.
Timnin kompjuter reagira samo na određene podražaje, već neko vrijeme.
Muž je jutros Timnu, jer smo svi bili u zakašnjelom startu, odvezao do škole. Ona je izašla, auto se ugasio.
Više se nije upalio. Ne, nemamo staru kramu. Čekam dijagnozu i još malo matematike.

Bila sam ipak toliko vidovita da sam prošli tjedan skinula sve fotke i recepte s kompa, ali ako me ne bude neko vrijeme, znate gdje je zapelo.
Treba mi neodgodivo nešto lijepo, mirisno, ugodno i toplo.
Nisam paničarka i ne vjerujem u uroke, ali malo me hvata strah. 🙁

Pa sam ga smirila mislima na ljeto i pitu od borovnica koja nikako da ugleda svjetlo dana. A zaslužila je.

pita od borovnica i vanilije